Jezik

sr

en

Profesor Rajaković za Insajder: Umesto Kolubare B Srbija treba da gradi solarne i vetroelektrane

Graditi ili ne graditi Termoelektranu Kolubara B pitanje je koje se tiče svih građana i energetske budućnosti zemlje. Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Nikola Rajaković spada u one koji nemaju nikakvu dilemu – svi argumenti su na strani obnovljivih izvora.

Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Nikola Rajaković; Foto: Medijacentar
Profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Nikola Rajaković; Foto: Medijacentar

„Moj stav je prilično jasan: argumenti protiv gradnje termoelektrane Kolubara B su neuporedivo jači“, navodi profesor Nikola Rajaković odgovarajući na pitanje da li su jači argumenti za ili protiv izgradnje Termoelektrane Kolubara B.

Odgovore od profesora Rajakovića tražili smo pošto su prošle nedelje Ministarstvo energetike i Javno preuzeće Elektroprivreda Srbije izneli suprotne stavove o gradnji Termoelektrane Kolubara B, pri čemu je očiglednod a odgovore na pitanja može dati samo struka. 

JP EPS je prošle godine potpisao Sporazum o izgradnji termoelektrane Kolubara B sa kineskom kompanijom Pauer čajna. Prošle nedelje je saopšteno da Ministarstvo energetike do ovog trenutka nije dalo odobrenje EPS-u za izgradnju ove Termoelektrane. Rukovodstvo EPS-a navodi da će stav Minsitarstva imati i druge posledice kada je reč o elektroenergetskoj budućnosti zemlje, a Ministarsvo da je izgradnja neisplativa i da nije u skladu sa energetskom politikom zemlje i međunarodno preuzetim obavezama. Kakve tvrdnje iznosi jedna a kakve druga strana pogledajte u posebnoj temi.

U pisanom odgovoru na pitanja upućena mejlom dodaje i da se ne slaže da su Ministarstvo energetike i rukovodstvo JP EPS oko ovoga pitanja u sukobu, već je po njemu reč o neslaganju oko vizije energetske budućnosti Srbije.

„Suština je da li nastaviti po logici koja je važila prethodnih decenija (izgradnja niskoefikasnih termoagregata na lignit sa megaproblemima u zaštiti životne sredine uz neefikasno korišćenje energije) ili se postupno okretati dekarbonizaciji energetskog sektora. Ako se ovako sagleda čini se da je odgovor apsolutno u korist zelenih kilovatsati“.

Termoelektrana Kolubara B jedna je nasukana investicija koja decenijama opterećuje našu elektroenergetiku, navodi Rajaković.

Odgovarajući na naše pitanje o dosadašnjem ulaganju u ovu Termoelektranu a imajući u vidu da je projakt započet pre gotovo četiri decenije, Rajaković koji je i bivši državni sekretar Ministarstva energetike kaže da postoje procene EPS-a o do sada oloženom novcu i da se mere stotinama miliona evra.  

„Projekat je u tački da se minimizira šteta, odnosno da se maksimalno iskoriste dosadašnja ulaganja u opremu. Dalji nastavak gradnje vodi u daleko dublji ekonomski minus nego što je sadašnji prekid gradnje“, dodaje on.

Evropske takse kucaju na vrata, zagovornici termoelektrane to ignorišu 

Ključni argumenti protiv gradnje Kolubare B upravo su negativni ekološki aspekti, navodi Rajaković.   

Ugradnjom skupih filterskih postrojenja, koja za ovaj projekat nisu ni razmatrana, mogu se kontrolisati emisije nekih štetnih materija, ali ostaje pitanje ugljendioksida koji je dominantan uzročnik efekta staklene bašte.

Na pitanje šta znači dekarbonizacija na koju se Srbija međunarodnim dokumentaima obavezala do 2050. godine, odnosno da li to znači gašenje termoelektrana ili je moguće da se one modernizuju, Rajaković navodi da su tehnologije koje bi omogućile dovoljnu modernizaciju preskupe i za naše stare termoelektrane potpuno neprimerene.  

„Dakle, za nas dekarbonizacija znači postupno gašenje termoelektrana do 2050. godine“, zaključuje on.

Ono sa čim treba računati su pravila Evropske unije i samo je pitanje trenutka kada će ona koštati i Srbiju.

Ukratko - ili taksa na emisiju ugljendioksioda ili porez prilikom uvoza robe u EU.

Naime, fabrike u zemaljama EU ali i u Norveškoj, Lihtenštajnu, Islandu su u takozvanom ETS sistemu što znači da imaju dodatni trošak u vidu takse po toni emitovanog ugljendioksioda prilikom proizvodnje. Ta sredstva preusmeravaju se prvenstveno na razvoj kapaciteta iz obnovljivih izvora. Evropska unija planira da prilikom uvoza proizvoda iz zemljama koje nisu u ovom sistemu uvede posebnu taksu. 

„EU za one zemlje za koje ne važi ETS (Emission Trading System) i u kojima je zbog primene tog sistema danas cena tone ugljendioksida preko 50 €, planira da uvede prekogranične takse na emisije ugljendioksida radi sprečavanja nelojalne konkurencije svojim fabrikama i postrojenjima. Naime, npr. fabrike cementa izvan EU koje ne plaćaju taksu na ugljendioksid mogu da nude jeftiniji proizvod. Za nas je svakako bolja primena ETS sistema jer tako dobijeni novac naša država može da plasira u dekarbonizaciju“, navodi profesor Rajaković.

On dodaje da zagovornici gradnje Kolubare B računaju na trenutno stanje, na to da se još ne plaćaju takse ili na niske cene takse kakva je bila 2012. To je, navodi Rajaković, apsolutno neodrživa pretpostavka. Pitanje je trenutka kada će Srbija početi da plaća ovu taksu jer smo potpisnici međunarodnih ugovora iz ove oblasti, podseća on.

A sa takvim nametima proizvodnja električne energije u termoelektranama postaje ekonomski neisplativa, jer će ono što se zaradi morati da se potroši na taske, kaže Rajaković.  

„Konkretno novi blok Kolubara B snage 350 MW mogao bi da proizvede oko 2 mil MWh godišnje koji danas na tržištu (velikoprodajno tržište ili berza električne energije) vrede oko 100 mil €, računato sa prosečnom cenom 1 MWh od 50 €. Sa aktuelnom cenom tone ugljen dioksida višom od 50 € taksa na ugljen dioksid je takođe oko 100 mil €“.

Zdravlje trošak koji nije uračunat

Naš sagovornik navodi da se u prethodnim analizama nisu uvažavali troškovi uticaja termoelektrana na zdravlje ljudi što je bila velika greška.

Rad termoelektrane, kao bi bila Kolubara B, prate intenzivna zagađenja vazduha, vode i zemljišta i dugoročno negativne posledice na zdravlje stanovništva.

„Ovi troškovi spadaju u grupu eksternih, dodatnih troškova kao npr. i troškovi uklanjanja termoelektrana po završetku životnog veka. Danas poznajemo metodologije kako se troškovi bolovanja, smanjenja radne sposobnosti, skraćenja životnog veka stanovništva zbog rada termoelektrana mogu računati. Ovi troškovi dodatno značajno umanjuju ekonomsku opravdanost izgradnje termoelektrana na lignit“, navodi Rajaković.

Kada se objektivno i realno uračunaju takse usmerene na zaštitu životne sredine i toškovi koji se tiču lečenja stanovnika zbog zagađenja, jasna je računica da se solarna energija više isplati.

„Treba imati u vidu da će kilovatsat u novom bloku koštati sa uvaženim eksternim troškovima (troškovi zaštite životne sredine i zdravlja) preko 100 €/MWh, dok je cena kilovatsata iz solarnih elektrana na najboljim lokacijama u svetu danas pala ispod 15 €/MWh. Kod nas bi cena kilovatsata iz solarne elektrane po mojoj proceni mogla da bude oko 30 €/MWh“, navodi on i dodaje da se zaključak sam nameće.  

Realnost tvrdnji o energetskoj zavisnosti

Zagovornici izgradnje termoelektrane ukazuju na to da je struja proizvedena iz uglja stabilna, odnosno da može da se planira i kontroliše količina proizvedene energije, a da je energija iz obnovljivih izvora nestabilna. Sunca i vetra nema stalno u istom intenzitetu.

Zato se kada je reč o obnovljivim izvorima govori o troškovima balansiranja ili fleksibilaziacije, odnosno ujednačene proizvodnje energije. Ti troškovi značajno rastu kada se više od 30 odsto enegije dobija iz obnovljivih izvora.

Prof. dr Nikola Rajaković zaposlen je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu na Katedri za Elektroenergetske sisteme.

Bio je predsednik Upravnog odbora JP TE "Kostolac" od juna 2001. godine do kraja 2002. godine, kao i predsednik Upravnog odbora JP Elektroprivreda Srbije od 2002. do 2004. godine. Od 2008. do 2011. bio je državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike gde je, između ostalog, koordinirao i rad na izradi Zakona o energetici koji je usvojen u julu 2011. godine.

Između ostalog je bio i konsultant Svetske banke, kao i na rukovodećim funkcijama u najvažnijim domaćim udruženjima iz oblasti energetike.

Profesor Rajaković navodi da je svakako korektno uvažiti činjenicu da postoji ta vrsta dodatnog troška energije iz zelenih izvora. Međutim proizvodnja iz različitih vrsta izvora uz tehonološki napredak na polju skladištenja energije omogućava da se u budućnosti u potpunosti oslanjamo na proizvodnju iz obnovljivih izvora.  

Kada je reč o energetskoj nezavisnosti, jedno je gledati u prethodne decenije a sasvim drugo kada se gleda u budućnost. Činjenica je da je Srbija u pogledu električne energije nije zavisila od uvoza, kao što je to slučaj sa naftom i gasom. 

Imajući u vidu potencijale sunca i vetra, razvoj tehnologija skladištenja enegije, moguće je da Srbija i ubuduće bude nezavisna kada je reč o elektroenergetskom sektoru, ali je važno uhvatiti korak na vreme, ukratko je objašnjenje našeg sagovornika.

On čak smatra da bi energija dobijena iz obnovljivih izvora mogla da zameni naftu i gas iz uvoza.

„Elektrifikacija sektora transporta i sektora grejanja u narednim decenijama, uz optimalan način izgradnje obnovljivih izvora i skladišta energije, daje realan osnov da Srbija bude potpuno energetski nezavisna, dakle nezavisna i od uvoza nafte i gasa. Naravno, ovo se neće dogoditi u narednih 10 godina, ali su naše perspektive da se to dogodi izvesne. Pri tome je neophodno da se energetski sektor vodi na optimalan način i da se očekivana tehnološka unapređenja u praksi primenjuju“, navodi Rajaković.

Argument rukovodstva EPS-a da ćemo morati da uvozimo struju ako se ne izgradi Kolubara B jer se u narednim godinama gase zastratele termoelektrane Morava i Kolubara A,  profesor Rajaković ne vidi kao održiv argument. Zavisnost će se povećati ako se ne grade ni termoelektrane ni kapaciteti iz obnovljivih izvora.

„Umesto Kolubare B Srbija treba da gradi solarne i vetroelektrane i da na taj način postupno obezbeđuje zamenu za proizvodnju iz termoelektrana“, zaključuje Rajaković.

Upozorava i da je najmlađa termoelektrana u Srbiji Kostolac B2 koja je u pogonu već više od 30 godina. To znači da će troškovi održavanja termoelektrana ubrzano rasti, a proizvodnja će iz godinu u godinu biti sve manja, zaključuje on.

EPS ne institira na izgradnji kapaciteta iz obnovljivih izvora, poput vetroparka u Kostolcu, što je projekat ovog javnog preduzeća, a insistira na izgradnji termoelektrane. Naš sagovornik smatra da je više razloga za to.

„Među njima su prirodna inercija načina razmišljanja, interesi rudarskog sektora, nepraćenje tehnološkog napretka u oblasti obnovljivih izvora energije i u skladištenju energije - baterije, nerazumevanje brze elektrifikacije sektora transporta i grejanja kao i jak uticaj sindikata na odluke u strateškom planiranju energetike“, navodi profesor Rajaković.

Ima li Srbija dovoljno uglja za još jednu termoelektranu?

Predsednik sindikata EPS-a ovih dana je rekao da je Kolubara došla u situaciju da nema uglja ni za tekuće potrebe termoelektrane "Nikola Tesla", već se ne planira dugoročno. Na pitanje ima li dovoljno uglja i kakav je kvalitet, professor Rajaković navodi da je ugalj svakako jedan od problema:

„Kvalitet mu nije stabilan i neretko se dodaje mazut za održavanje stabilnosti sagorevanja. Procene su da uglja imamo na nivou postojećih kapaciteta za naredne dve do tri decenije do kada nam objektivno i treba. Za to vreme intenzivne energetske tranzicije energetika Srbije mora da postane zelena“.

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.